_Putanja odapete strele.jpg)
Strelac pušta da mnoge strele promaše svoj cilj jer zna da će jedino tako naučiti koliki je značaj luka, tetive i cilja, i da će ga pogoditi tek kad ponovi svoje pokrete bezbroj puta bez straha da će pogrešiti.
A onda, nastupi trenutak kad više nije potrebno razmišljati o onome što činimo. Od tada pa nadalje strelac se pretvara u svoj luk, svoju strelu i svoj cilj. Kad strelac potegne tetivu, on može da vidi čitav svet unutar tog svog luka. Kada jednom hitne strelu, strelac više ništa ne može da promeni, jedino može da prati njen let prema cilju. U tom momentu, pod uslovom da je dovoljno trenirao, da je uspeo da izoštri svoj instikt, da očuva eleganciju i koncentraciju tokom čitavog procesa odapinjanja strele videće da je njegov čin bio uspešan i da je zasluženo dosegao cilj.
Pošto strelac odapne strelu, ne treba više ničeg da se plaši: ispunio je svoju dužnost. Pa čak i ako strela ne bude pogodila cilj, pružiće mu se nova prilika.
I najmanji naš gest otkriva i zato treba da se usavršavamo u svemu što činimo, da razmiljamo o svakoj pojedinosti, da ovladamo tenikom do te mere da ona postane intuitivna. Intuicija nema nikakve veze sa rutinom, već sa stanjem duha koji prevazilazi tehniku. Zato posle mnogo vežbanja (treniranja), više ne moramo da razmišljamo o svakom neophodnom pokretu. Oni postaju deo naše egzistencije. Ali da bi se to postiglo neophodno je trenirati, ponavljati. Uvek iznova.
Tehnika nas podučava kako da ovladamo rukama, kako da pravilno dišemo, kako da pogledom motrimo na svoj cilj. Instikt nam govori kada nastupa pravi trenutak za odapinjanje strele.
Literatura:
Biti kao reka - Paulo Koeljo
