Naslovna :: Poučne sportske priče :: Vizualizacijom do uspeha
Vizualizacijom do uspeha
Piter Vidmar, osvajač zlatne medalje na Olimpijadi, opisuje svoju upotrebu vizualizacije u svom uspešnom pohodu na zlatnu medalju.

"Da bi smo se usmerili na naš olimpijski cilj, počeli smo da završavamo vežbe vizualizacijom svog sna (zlatna medalja na Olimpijskim igrama). Vizualizovali smo sebe kako zapravo pobeđujemo na Olimpijadi i ostvarujemo svoj san tako što smo vežbali ono što smo mislili da će biti krajnji gimnastički scenario."

Rekao bi: "U redu Time, hajde da zamislimo da je finale muškog gimnastičkog takmičenja na Olimpijskim igrama. Američki tim je  na svom poslednjem događaju večeri koji je slučajno šipka. Poslednja dva takmičara za Ameriku su Tim Daget i Piter Vidmar. Naš tim je rame uz rame sa timom Narodne Republike Kine, trenutnim svetskim prvacima, i moramo da odradimo vežbu savršeno kako bismo osvojili timsku medalju na Olimpijadi."

U tom trenutku obojica bismo mislili: " Ma daj. Nikada nećemo biti rame uz rame s njima. Bili su broj jedan na Svetskom prvenstvu u Budimpešti, dok naš tim nije čak ni osvojio medalju. To se nikada neće dogoditi.... Ali šta kad bi se dogodilo? Kako bi to izgledalo?"

"Zažmurili bi smo, i u toj praznoj sali na završetku dugačkog trenažnog dana, vizualizovali bi smo olimpijsku arenu sa trinaest hiljada ljudi na sedištima i još dvesta miliona gledalaca koji nas uživo gledaju na televiziji. Tada bi smo odradili vežbe. Prvo bih ja bio spiker. Stavio bi ruke na usta i rekao: "Sledeći iz Sjedinjenih Američkih Država, Tim Daget." Tada bi Tim odvežbao kao da je u pitanju stvarni događaj. Zatim bi on otišao do ugla sale, sklopio bi ruke oko usta i najavio najbolje što je mogao: "Sledi iz Sjedinjenih  Američkih Država, Piter Vidmar."

Tada bi došao red na mene. U glavi sam imao jednu priliku da savršeno izvedem vežbu u cilju da naš tim osvoji zlatnu medalju. Kad ne bih, izgubili bismo... Tim bi viknuo: "Zeleno svetlo". i ja bih pogledao u glavnog sudiju, koji je obično bio naš trener Mak. Podigao bih ruku i on bi odmah podigao svoju. Tada bih se okrenuo licem prema šipci, zgrabio je i započeo vežbu...

31. jula 1984. godine, desilo se ndšto čudno...
Bile su Olimpijske igre, finale za muške gjmnastičke timove u Poli paviljonu u kampusu Univerziteta u Kaliforniji. Trinaest hiljada mesta je bilo ispunjeno, a preko dvesta miliona ljudi je gledalo širom sveta na televiziji. Sjedinjene Države su bile na poslednjem događaju za to veče, na šipci. Dva poslednja momka za Sjedinjene Države bili su Tim Daget i Piter Vidmar. I baš kao što smo vizualizovali, naš tim je bio rame uz rame sa takmičarima iz Narodne Republike Kine. Morali bismo da izvedemo našu vežbu savršeno da bismo osvojili zlatnu medalju.

Pogledao sam u trenera Maka, mog trenera proteklih dvanaest godina. Usredsređen kao i uvek, samo je rekao: "U redu, Pitere, idemo. Znaš šta treba da uradiš. Uradio si to hiljadu put, baš kao i svakog dana u sali. Hajde još jednom, pa idemo kući. Spreman si."

Bio je u pravu. Planirao sam ovaj trenutak i vizualizovao ga na stotine puta. Bio sam spreman za izvođenje svoje vežbe... Međutim umesto da vidim sebe kako zaista stojim u olimpijskoj areni sa trinaest hiljada ljudi na tribinama i dvesta miliona koji prate prenos putem televizije, u glavi sam zamislio sebe u univerzitetskoj sali, na kraju dana, u kojoj je ostalo samo dvoje ljudi.

Kad je spiker rekao: "Iz Sjedinjenih Američkih Država, Piter Vidmar.", zamislio sam kako to kaže moj drug Tim Daget. Kad se upalilo zeleno svetl, koje je pokazivalo da je vreme za nastup, zamislio sam da to zapravo nije zeleno svetlo, već Tim koji viče: "Zeleno svetlo!" I kad sam podigao ruku prema glavnom sudiji, u glavi sam zamišljao da dajem znak svom treneru, kao što sam mu mahao svakog dana po završetku stotina važbi. U sali sam uvek vizualizovao da sam u finalu Olimpijskih igara. U olimpijskom finalu, zamislio sam da sam ponovo u sali.

Okrenuo sam se prema šipci, skočio i zgrabio je. Počeo sam istu vežbu koju sam vizualizovao i vežbao iz dana u dan, u sali. Pokrenuo sam sećanje i radio ono što sam već prošao stotine puta. Brzo sam prošao opasan pokret dvostrukog puštanja. Glatko sam odradio ostatak vežbe i čvrsto doskočio, gde sam nestrpljivo čekao ocene sudija...

Začuo se dubok glas spikera iz zvučnika: "Ocena za Pitera Vidmana 9,95." "To", viknuo sam. "Uspeo sam!" Publika je glasno navijala dok smo drugovi i ja proslavljali pobedu.

Dvadeset minuta kasnije, stajali smo na olimpijskom postolju u areni pred trinaest hiljada ljudi na tribinama i preko dvesta miliona ispred televizora, dok su nam olimpijski zvaničnici kačili zlatne medalje oko vrata. Tim, ja i drugovi iz tima, ponosno smo stajali okićeni zlatnim medaljama dok je svirala himna, a zastava naše zemlje se vijorila u areni. Bio je to trenutak koji smo vizualizovali i vežbali stotinu puta u sali. Samo, ovog puta bilo je stvarno.

Literatura:
Uspeh što da ne - Džek Kenfild




Autor: Marko Skorić
Objavljeno: 07.12.2014.

LISTA KOMENTARA
Trenutno nema komentara u sistemu

OSTAVITE VAŠ KOMENTAR
Ime:
Prezime:

Tekst komentara:
POGLEDAJTE JOŠ I...
+ O nama
+ Kontakt
+ Pravna pouka
+ Uslovi korišćenja
+ Postanite saradnik
+ Često postavljana pitanja

AKCIJE
Ako podjednako volite sport i da pišete o njemu, odnosno znate nešto novo i zanimljivo o nekoj sportskoj temi,  a uz to želite da svoje znanje iz oblasti sporta nesebično podelite sa drugima, javite nam se. Čekamo Vas!
Zanimaju Vas informacije o određenoj sportskoj manifestaciji (turniru, prvenstvu, akciji, seminaru, itd.), pogledajte najave aktuelnih sportskih manifestacija u okviru našeg Sportskog kalendara...
Ukoliko vodite neku sportsku organizaciju (savez, klub, asocijaciju i sl.) ili ste organizator neke sportske manifestacije (turnir, akcija, seminar, sl.) i želite da je medijski promovišete, odnosno sa njom upoznate širu javnost, Savremenisport.com može postati Vaš Medijski partner...
Osetite deo atmosvere sa najzanimljivijih već održanih sportskih manifestacija putem slika koje smo zbog Vas zabeležili u okviru Foro galerije...