IDEAL SAVREMENOG KOŠARKAŠA

Motiv za esej nalazi se u situaciji društvenog bezobličja i poljuljanoj sigurnosti u etablirane vrednosti života gde se u uslovima iskrivljenog konformizma nameću pravila tržišta koja obrazovanje i znanje što iz njega ishodi karakterišu na osnovu aktuelnosti i korisnosti, gde vrednosti gube značaj i pretvaraju se u sredstva za preživljavanje. 

U takvoj situaciji želimo da ukažemo na mogućnost individualne usavršivosti, odnosno unapređivanje moralnosti životnih praksi radi doprinosa humanijem društvu. Predmet mišljenja je ličnost, mlad čovek (košarkaš), uz kojeg stoji roditelj, trener, prijatelj i svi oni koji svojim samoprosvećivanjem i razvijanjem kritičke svesti mogu pružiti otklon od površnosti pukog realizma.

Naravno, nećemo ulaziti u metodiku roditeljskog vaspitanja i trenerskog razvijanja veštine upravo iz razloga slobodnog izbora.. Akcenat je na mogućnosti permanentnog usavršavanja pojedinca i njegovog umeća življenja kroz širu kulturološku i pedagošku dimenziju obrazovanja, na premise kakav košarkaš(ica) treba da bude.  Da bi uopšte govorili o procesu samorazvoja i samopreobražaja moramo podsetiti na izvornost košarke koja svoju viziju zasniva na ontoteološkom određenju u hrišćanstvu gde se otvara jedan novi pojam ličnosti, slobodne ličnosti koja ima svoju težinu i koja je oslobođena od svoje prirode. Ovim se otvara pitanje odgovornosti jer smo učesnici u stvaranju i preobražavanju sveta, stoga suština ličnosti nije u prirodi već u energiji tj. odnosu prema svetu i zato je odgovornost veća jer nismo odgovorni samo za sebe već i za drugog i celi ljudski rod. Analogija se nalazi u ekipi koja svoju egzistenciju u događanju podređuje odgovornosti prema sebi, timu i saigraču. Ljudska bogolikost nosi karakter ličnosti i zato se moze reći da ta odgovornost proizilazi iz verovanja, ulazi u etiku i širi se na čitav prostor ljudskog delovanja. Stvar je u ličnom odnosu prema apsolutnom i iz toga proizilazi obaveza prema drugom, bliskošću, ljubavlju i odgovornošću prema drugom.

Moderna etika, određena pukom težnjom za postojanjem, suprotstavlja svoje principe redukujući stvarnost na iskrivljene individualitete, na rezonovanje mase i publike. Ta vrsta bezličnog uma, punog požude i interesa, zasnovana je na pragmatično-ideološkom sistemu sa ciljem stvaranja snažnih individua sa razvijenom svešću o sopstvenoj zavisnosti od društvenog "posredovanja". Sama ideja o adekvatnom institucionalizovanom, obuhvatnom i univerzalnom  znanju  stvara svojevrstan oblik otuđenosti u nezasitim prohtevima i u ovakvim društvenim okolnostima završava se u stanju vezanosti za stvari same prirode i onesposobljava nas da sami biramo svrhu. Takva vrsta odgovornosti prethodi prirodnom pravu na postojanje, prethodi sopstvenom identitetu i samim tim svakom logičnom mišljenju, jer ipak postoji prerefleksivna, pasivna svest koja prethodi znanju. 

Karakter ideala o kome govorimo nikako nije u suprotnosti interesima i ne postoji opasnost od ideologizacije, naprotiv, odsustvom sugestivnosti ukazuje da svako biće deluje prema sopstvenim principima, ili volji. U situaciji gde se usmerava na prosvećeni egoizam u kojoj individua postaje izolovana imamo i drugu stranu gde se može izabrati zlo ukoliko mu to koristi.  Tako, vođen nagonom, sabira znanje radi proučavanja umesto da ga stvori iz sebe samog. Nezrelost građanskog društva, oličena u svim njegovim protivrečnostima, inicira formiranje opšte volje zasnovane na heteronomnom principu gde pojedinačno delovanje ne proizilazi iz same volje nego iz objekta koji diktiraju delovanje. Ukoliko ovaj ideal zdravog pojedinca ima osnovnu ideju moralnosti i slobode koji nisu bez svojih zakona, tada možemo govoriti o autonomiji volje koja ima sposobnost da odlučuje o sopstvenom izboru, što je povezano sa moralnom odgovornošću jer je sloboda izbora i odgovornost. Samim tim, činiti dobro jeste dužnost jer smisao moralnosti se sastoji u prevazilaženju ljudske prirode delovanjem po principima moralnosti, autonomnom voljom po sopstvenim uverenjima.

Vizija je da se pojedinac, u procesu neprestanog usavršavanja gde pedagoške i obrazovne metode predstavljaju ujedno i cilj i sredstvo, artikuliše i prevede u stanje kada zna da se razlikuje, odnosno kada se razvijaju veštine za život i rad od opšte društvene "koristi". Muza ideala je sloboda izbora koja izvire iz dostojanstva čoveka koji ima samopouzdanje u svoj izbor i može biti odgovoran za sebe i za druge. Proces subjektivizacije duha, poniranje u sferu savesti (dužnosti da se čini dobro), usmeren na produbljavanje, oblikovanje i oplemenjivanje sopstvenog Ja, ili jezikom vere, na večnost i opravdanje sopstvenog života, u čijoj se simbolici manifestuje stasavanje vrhunskog košarkaša u svakom pogledu, jeste vid samoobrazovanja koje se, kao unutrašnji događaj, mora razlikovati od opšteobrazovnih doktrina. Prepoznavanje slabosti i vrlina, jačanje snage i volje. Trenutak kada se vraćamo mogućnosti i dužnosti onog drugog, roditelja i svih učesnika, trenutak kada se nameće imperativ prepoznavanja civilizacijskog zahteva za unutršnjim samorazvojem i reoblikovanjem.

Košarka nudi metodiku razvijanja imaginacije, formiranje istančanog ukusa kadrog da iznese napor u ostvarenju jedinstva mišljenja i osećanja. Primetno je kako se u košarkaškoj simulaciji življenja tradicije savremenog doba manifestuje ciklični proces samorazvoja u kojem se pojedinac, izlazeći iz sebe, interaktivno i refleksivno vraća sebi. Na svim nivoima ovog iskustvenog nadilaženja sopstvene jednostavnosti, kako bi se stiglo do produhovljene prirode promišljenih i obrazloženih želja i potreba, polazna tačka je poboljšanje sopstvenog bića. Sveukupnost dosadašnjih metoda kao rezultat ima situaciju u kojoj je neophodno promišljanje da je to neprekidan proces i da se "strategija" mora korigovati, da svaki pojedinačni slučaj ima karakter trenutnog jer klasičan prosvetiteljski metod, ionako izložen kritičkoj skepsi, žudi za stvaranjem mogućnosti, odnosno za smelošću da se traži nemoguće u sadašnjosti.

Ponovo trenutak kada se duhovna komponeneta koja karakteriše košarkašku igru poziva na praktičnu vrlinu kojom se izlazi iz stanja konformizma i neodlučnosti. U situaciji kada pojedinac (košarkaš) svoje moralne principe podređuje "tuđem autoritetu", kada se etika zasniva na strahu od kazne i žudnji za nagradom, potrebno je iznaći modus uspostavljanja ravnoteže između individualne egzistencije i društvene kontrole. Predlog je usaglašavanje personalne i društvene moralnosti čija je osnovna karakteristika odbacivanje posesivnosti zajednice gde se sloboda izbora da se bude bolji (samim tim i zajednica) potčinjava u korist nametnute dužnosti.

Celokupna dosadašnja istraživanja pokazala su da se sposobnošću individue da vrši slobodan izbor pruža šansa za napredak i (samo)ostvarenje. Naravno, postoji niz ograničenja u ostvarenju plodnog odnosa sa sobom i drugim(a). Početak izlaska iz heteronomnog mišljenja i delanja, izlaska iz nezrelosti, jeste uspostavljanje autonomnog odlučivanja koji svoj zamah uzima u prvim oblicima socijalizacije gde se izlazi iz sopstvene prirode i gde se ulazi u odgovornost. Takva vrsta odlučivanja vodi i u krajnost oslobađanja od odgovornosti što može dovesti do posesivnog individualizma koji rađa sebičnost u "statistici".

Slobodni izbor nema značenje impulsivnog i iracionalnog ponašanja koji su uzroci nemoralnog, karakter je u vrednostima jer se produhovljena i obrazovana svest širi u više pravaca. Da bi se postalo ličnošću neophodno je proživljavanje teških i traumatičnih iskustava, prevazilaženje sopstvenih ograničenja koje zahtevaju istančanu (samo)pedagogiju u okviru koje se traži sveukupna aktivnost usmerena na istraživanje modaliteta za razvoj individue gde postoji svest o odnosu prema drugima sa stanovišta sopstvene različitosti, odnosno, kada u procesu formiranja individua oformi sistem vrednosti u kojem univerzalne vrednosti postaju temelji moralnog prosuđivanja. Stoga je imperativ zajednice (celine) da reguliše dualizme i podstiče stvaralačke impulse kako bi se načinio otklon od apsolutnog determinizma koji onemogućava slobodu formiranja ličnosti sa vlastitim mišljenjem i uverenjem u skladu sa osnovnim načelima moralnosti.

Čeka nas zahtevan zadatak na čijem putu ostvarenja većina odustaje i stavlja se na raspolaganje zahtevnim autoritetima koji ih oslobađa odgovornosti radi konformizma. Etičko-romantičarska vizija košarke ukazuje na potrebu vraćanja na sebe gde svrha i cilj aktivnosti određuju samu aktivnost. Sve ovo zavisi od naše vrline, smelosti, odvažnosti i odlučnosti, rezultat ne može izostati.